|
HL je tužna priča o tome kako su izbeglice iz Blizzarda odlučile napraviti Diablo 3 s drugim imenom. Gde je ta priča na kraju završila nikome nije jasno, pa čak ni njenim autorima. Tačnije, njenim autorima nije to jedina nerešena enigma u celom ovom marketinškom cirkusu. HL je takođe priča o višestrukom gubljenju identiteta na nekoliko napadnutih frontova. Naime, kroz faze razvoja, HL je svoj mehanički i estetski koncept menjao nekoliko puta. Prvo je bio RPG sa naznakama FPS-a, nakon toga je bio klasični h&s(hack & slash) naslov, zatim se transformisao u visokobudžetni MMORPG, da bi na kraju nastao spoj svega navedenog. Naravno, na kraju ovog haotičnog lavirinta ideja i zamisli, dobili smo proizvod sumnjivog kvaliteta, kvazi inovacije i nekoliko izleva besa upućenim razvojnom timu. 
Komercijalni snovi
Hellgate još od samog početka pokušava prizvati Diablo nostalgiju i ujedno dodati deo vlastite postapokaliptične specifičnosti. Za razliku od svog očiglednog uzora, HL je smešten u daleku budućnost, u grad London, koji je iz misterioznih razloga sravljen sa zemljom pod navalom demonskih kreatura iz pakla. Osnovna radnja verovatno otkriva da je HL daleko od nekog ekstremnog SF ugođaja i da je po svojoj atmosferi mnogo bliži gotičkim uzorima. I dok su sve stvari više-manje razvijale očekivanim tokom, izbor klase je doneo nekoliko iznenađenja. Osim standardnih, borbenih i magijskih odabira, napokon imamo mogućnost da sve to iskusimo iz jednog pravog vojničkog ugođaja, naoružani tonom municije i ostatkom vatrenog arsenala. Ova simbioza FPS-a i RPG-a odrazila se i na perspektivu pogleda, koja je moguća iz trećeg i prvog lica, te ujedno predstavlja jednu od glavnih reklamnih novotarija koju smo do sada mnogo puta videli i iskusili. Međutim, pojedinačni individualizam klasa je na zaista zavidnom nivou (zahvaljujući velikoj bazi veština koje su specifične za svaku pojedinačnu klasu), tako da svaki izbor predstavlja iskustvo za sebe. Kreirana kreatura će se uskoro pojaviti u jednoj neuglednoj uličici, pretrpanoj smećem i zombijima. Ovaj, sugestivno depresivan početak, ubrzo će se pretvoriti u manijakalno klanje svega što se miče. Još da početni tutorial nije tako nespretno integrisan u celi uvodni događaj, doživljaj bi bio potpun. Navedeno razaranje, ispostaviće se da ipak ima smisla, što zbog fantastično dizajniranih protivnika, što zbog masakra koji su neživi stvorovi počinili nad drevnim redom templara, te usput se dočepali Dr. Fawkesa, za kojeg obližnji saradnici tvrde da je jedan od epohalnih ličnosti u budućim borbama. Naravno, ovaj početni zaplet će se pretvoriti u epsku borbu dobra i zla, u kojoj, još jednom, sudbinom određen junak spašava svet od konačne propasti. Ove zamorne i krajnje razvučene fabule još uvek ne napuštaju RPG žanr. Ne samo da je glavni quest nekoherentan i naporan, nego je i potpuno izgubljen u navali sporednih zadataka, koji vremenom čak postaju zanimljiviji, ponajviše zahvaljujući ironično-humorističnoj crti većine likova, koji su usput ostali bez glasovne sinhronizacije i umesto toga dobili neartikulisane animacije, poput mahanja, skakanja i sveopšte hiperaktivnosti. Prozaični glavni lik će na sve ove pojave odgovarati nemom ravnodušnošću.
Dizajnerski kolaps
Navedeni nedostaci tek su početni niz amaterskih poteza koji autori "vešto" provlače kroz celi tok igre. Možda i najozbiljni nedostatak tiče se ekstremne monotonije u gotovo svim segmentima. Ovde se posebno ističe katastrofalan dizajn nivoa, koji su najčešće ispunjeni generičkim predmetima. Ako u RPG koji traje četrdesetak sati prođete jako mali broj lokacija, koje se još ponavljaju do granice iznemoglosti, onda vam ni pristojna grafika ni spektakularni efekti, pa ni adrenalinska akcija ne može pomoći. Čak i ovaj pojam adrenalinske akcije može se uzeti sa rezervom, ponajviše zahvaljujući činjenici da, osim borbe i silnog mučenja sa arhaičnim inventorijskim sistemom, nećete pronaći niti jednog značajnijeg igrivog elementa. Naime, questovi podsećaju na koreanske MMO grind strahote, tako da ćete većinu vremena provoditi u potrazi za određenim predmetom, kojeg će neko od odabranih čudovišta slučajno ispustiti, ili u količinskom ubijanju određenih đavolskih izroda. Dotične neprijateljske skupine najlakše se mogu opisati izrazom mehaničkih marioneta, jer naziv umetne inteligencije je ipak previše sofisticiran pojam za sotonine sledbenike. Jedino čime su vaši protivnici obdareni je brojnost, dok neki vid kooperativnog dejstva ili individualnog manevra je nezamisliv. Sve što od njih možete očekivati je korišćenje osnovnih napada. Eventualne iskre svetla u ovoj tami nekvaliteta, mogao bi biti kontrolni interfejs, koji ponajviše podseća na World of Warcraft (upotreba primarnih oružja levim i desnim klikom miša, dok se aktiviranje veština vrši preko tastature), sa izuzetkom pogleda iz prvog lica, koji je fluidno ukomponovan i sasvim pregledan. Isto vredi i za leđnu perspektivu, koja omogućava ograničenu slobodu prilikom modifikovanja pogleda, ali svoj zadatak obavlja sasvim solidno. Još jedna potencijalno dobra zamisao bile su baze vaših saboraca, u kojima je omogućeno lečenje, kupovina i nadogradnja oružja. Međutim njihova primarna namena ipak se svodi na transportne portale, pomoću kojih je jedino moguće pristupiti nivoima, tako da ta činjenica dodatno izoluje ionako već jednoličan dizajn.
Melanhonija nekvaliteta
Cela depresivna scenografija, u kombinaciji sa prosečnim kvalitetom tekstura i svim nabrojanim nedostacima, čini HL prilično napornim i dosadnim iskustvom. Dizajnerske filozofije stare desetak godina, poput menjanja rasporeda predmeta na nivoima, (svakim novim ulaskom u dotične) potpuno su beskorisne, s obzirom da se većina nivoa odvija u mračnim tunelima ili (u najboljem slučaju) na nekoj gradskoj ulici. Na ova očajna rešenja nadovezuje se jako iritantni sistem snimanja igre, koji je moguć samo u bazama vaših saradnika. Baš kao i Dibalo, HL sadrži ogromno bogatstvo predmeta, oružja i unapređenja navedenih, no to jednostavno nije dovoljno da suzbije sve nedostatke. HL obiluje dezorentacijom u većini posmatranih elemenata, čak i u muzičkoj podlozi, čiju orkestralnu mirnoću naglo razbijaju neki nagli elektronski zvukovi. Ostatak zvučnih efekata je sasvim pristojan, s obzirom na generalni kvalitet igre.
Nostalgija ukletog đavola
Nikako se ne mogu oteti dojmu da smo u finalnom pakovanju dobili beta verziju igre. Ovoj tvrdnji u prilog ide količina bugova i izdanih patcheva do sada. HL sadrži i multiplayer koji je klasično co-op h&s iskustvo, za koje EA zahteva 10 dolara pretplate. Krajnje bezobrazno i bahato, s obzirom na kvalitet i veoma jaku konkurenciju. Svi nabrojani nedostaci bili bi zanemareni da HL pruža onu zaraznu mračnu atmosferu, zbog koje smo uništavali kuglaše u neka davna vremena. Nažalost, čini se da takvo iskustvo još dugo nećemo osetiti. HL bi se eventualno mogao svideti Diablo fanaticima. Ostatak publike može poštediti vlastitu malenkost od razočarenja koje sam ja doživio.
|
